ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ – резиме
Често се у јавном дискурсу може чути да се о лектира у нашим школама (обавезној или лектири по избору), разговара на нивоу афирмације проблематике односа традиционалног и савременог у књижевности за децу. Без разумљивог разлога они који се баве овим питањем деле се на оне који сматрају да је она лектира уз коју смо одрасли била боља и на оне који мисле да је све то заостало и књижевно примитивно и да ученицима треба дати модерније теме и модерније изразе.
Као писац и као професор, мишљења сам да, ако се као логичан и евидентан не јавља тренутак који деле ове две књижевне чињенице, онда не можемо говорити о њиховој различитости, већ само о њиховом прожимању. Тешко да можемо пронаћи теме које су нестале из дечијег живота, или да су биле својстване само деци прошлог века. Однос према тексту, стил и језик, свакако јесу другачији, али то је изазов за садашње писце да донесу нове изразе на старе теме и актуелизују их. Нових тема има свакако, али оне не смеју бити доминантне и третиране као модерне, а поготово не обрађиване на искључиво забаван начин. Уколико прихватимо ову моју тезу као логичну, онда постаје очигледно да је ипак проблем у нама, а не у лектири, дакле проблем је у нашој способности да то разумемо и дефинишемо. Ово не искључује „хоризонт очекивања“, као кључни концепт естетске рецепције, коју је развио Херберт Јаус, већ га потврђује. Тај скуп књижевних, културних и друштвених знања и искустава које сам читалац уноси у дело, а који обликују како ће се дело разумети, прихваћено или одбачено у одређеном историјском тренутку, управо пред нас поставља потребу да оно што као писци и професори књижевности пружамо младим људима буде исходиште образовног и васпитног, који смо утемељили у њихову будућу рецепцију и доживљај књижевног дела. Има ли, заправо, разлике када говоримо о доброј књизи и доброј књизи за дечију лектиру? Када говоримо о традиционалном и савременом, да ли говоримо о начину писања и приступу тексту или говоримо о теми, језику?
Некада је школска лектира имала књиге или текстове уз које смо изговарили чувену реченицу „шта смо схватили и шта смо научили из овог текста“. Онда са су дошли неки, па рекли да је то заостали поглед на књижевни текст, како су дидактички и васпитни, па и сами сазнајни и естетски циљеви, застарели. Све је наједном подређено вештини писања, атрактивности, забавности, темама које су пречесто изван свакодневног дечијег света, и из света магије, фантастике, трилеризма… Ово, свакако, не потенцирам као нужно лоше, али је лоше што је тако неприметно (па и приметно на крају) нестала суштина односа књиге и младог читаоца. Књига је постала најпре забавна, а затим и све друго. Одбрана оваквог става заснивана је на „читаности“, продаји, значајним пласманима књига, тржишту. Као да је продаја поуздани доказ вредности робе (а књига у својој суштини и није роба). Као да је тржиште разлог постојања књиге међу нама. Утицај неких издавачких кућа, које пропагирају овакве ставове, „прогурао“ је баш неке такве књиге у школске лектире. Из неких књига неспутано се пројављују и пројекти дефинисања ставова деце према потрошачком и површном као најбољем. Некада је могуће видети и трагове идеолошког у њима. То књигу није приближило читаоцу, али је читаоцу, поготову младом, приближило неке дискутабилне идеје.
Забавност никако не би требала бити примарни циљ, иако сигурно утиче на афирмацију самог читања, већ секундаран. Примарни циљ мора бити васпитна улога књижевности за децу и омладину и естетско образовање и доживљај који се пружа младом човеку. То би онда могло садржати у својој суштини, тако једноставну формулу за добру књигу, како је то шаљиво (и не само шаљиво) дефинисао Чедомир Мирковић говорећи да добра књига мора бити занимљива и добро написана.
Зато би се, ради будућности књиге међу нашом децом и омладином, требало вратити у прошлост (колико год то звучало парадоксално) и стварање књига које афирмишу добро и лепо, које у дечији свет уносе поруке које утемељују потврђене моралне вредности, које дају одговоре на њихове младалачке запитаности, које отварају и питања на која се не сме ћутати, која се морају као проблем савременог одрастања отворити. Језик мора, наравно, бити актуелан, постојећи, начин писања прилагођен њиховој рецепцији у новим менталним условима. Наравно, књиге морају бити и занимљиве, али наше индивидуалности и личне специфичности и саму занимљивост тема чине прилично релативним.
Овим односом према књизи нећемо све решити. Остаће проблеми рецепције епске књижевности, средњовековне књижевности, народног усменог предања, методички проблеми обраде епоха и праваца или тематско груписање лектире у средњој школи, проблем одбране естетских вредности неких обимних књижевних текстова преоптерећених натурализмом, али нека то буду изазови са којима ће се моје колеге носити у будућности. Некада време и донесе одговоре, једнако као што је отворило ова питања.
Радисав Милић