Повратни маркетиншки утицај и савремена књижевност за дјецу
Рад на читалачкој активности и тоерији читања данашњице – на плећима је библиотекара. Разлози савремене свијести која чита у сликама (синкретички или сензационално) упућују на начине на које у различитим степенима књига у класичној форми почиње да постаје непрепознатљива и невидљива, а потом, ако то није баријера, обимне књиге, недопадљивих корица, медијски неактивних аутора, без обзира на вријеме стварања. Наравно, и област стручних публикација или серијских које садржајем немају активну публику изнимно уског круга професионалаца или привремено окупираних одређеном темом. Овај вид доступности је она мање видљива страна глобализацијских уплива у поље директног делања библиотекара као културног посленика у заједници. На тешком задатку да ту доступност обезбиједи као пут кориснику до једне врсте колективног интелектуализма, који би, без сумње био и нека врста колективног имунитета од нечитања, од, да подвучемо, неквалитетног читања.
Позабавимо се књигом у класичној форми. Трећи члана савременог комуникацијског ланца јесте (пошиљалац-порука-маркетинг-прималац) маркетинг, пандански можемо повући једну спрегу са некадашњим повратним књишким утицајем на усмену књижевност када је она добила своја прва биљежења. Тако ћемо имати нешто што зовемо повратним маркетиншким утицајем . Савремену књижевност за дејцу доживљавам са зебњом огромног јаза гдје међу новим гласовима постоји јак импулс скрибоманије, писања по задатку и ријетких изузетних гласова оригиналности. Са друге стране, од класика је преживјела група аутора, док је прелијепа огромна заоставштина тренутно на чекању да се наново ревалоризује. Повратни маркетиншки утицај је рак рана књижевности у цејловитости, али је немјерљиви гријех ка књижевности за дјецу. Неки издавачи преживљавају преко ЕУ конкурса гдје нам у преводима долазе занимљиви наслови, али након читања сваке од тих књига промишља се о томе колико квалитетнијих наслова можда има у тим књижевностима из којих превод долази, а тек оних који су у бијесно малим тиражима објављени једном на нашем тржишту и из пера наших аутора. Нажалост, више стручњака у издаваштву недостаје да би квалитет био виши. Такође, библиотеке прате потребе корисника, тешко је пропагирати наслове који су можда квалитетнији од јаког маркетинга, књига које су квалитетне вањштине, али не нуде еквивалентан књижевноумјетнички садржај, да не говоримо о лектури, дизајну и илустрацији.
Улог у добру књигу за дјецу подразумијева добар текст, добру илустрацију и одличан дијзајн. Као што смо некад рефлекторе палили на преводиоце (а канда ћемо морати наново), тако сада морамо довести илустраторе у поље видљивости, а са њима и дизајнере. Стога су издавачи врло преплашени, врло у духу „то се неће продавати”. Сама опрема не представља проблем када знају да је прича питка, да нема никву отешчалост текста, да је чак терапеутска — иако имамо тону терапеутских наслова, и то је добро, али не и нужно доминантно. Мислим да умјетност много трпи. Иде се на сигурне ауторе, сигурне илустраторе; особито сам мишљења да нова генерација илустратора нема много шансе, јер се тражи допадљивост.
Недостаје храброст ауторским издањима, самим тим јак национални концепт и подршка ауторима са домаћег терена. Да би дијете могло да напредује треба му давати залогаје различитих облика и укуса, а то, нажалост, и упркос вриједним и ријетким гласовима писаца, илустратора и дизајнера (ако се и поклопе сви у једној књизи), код нас, рекла бих, није случај. Сматрам да би издавачи морали бити храбрији у том смјеру, а онда би и сав настављачки ланац могао другачије да се позиционира. Не треба можда ни тражити ни стимулисати више аутора него што имамо (квантитативно, чини се, има их исувише), али оно што имамо да заиста пролази одређено самоогледање или критеријуме квалитета испод којих се не би смјело ићи. Какво читалачко окружење тражимо – ствар је свих нас. Како очекивати да клинци читају било шта комплексније ако се круг тема, визуелних рјешења креће у одређеном скупу тема? И још то одсијечемо по узрастима? Имам вјеру, зато се толико и трудим да читам жито и огласим кукољ, али треба нам једно дууууго вријеме да након освјешћивања потребе за књигом за дјецу дођемо и до њеног квалитета. (Или га макар вратимо на љествицу почетака.)
Мср Јелена Калајџија,
Проф. књижевности, библиотекар и писац