ДИГИТАЛНИ СВИЈЕТ КАО ПРИРОДНО ОКРУЖЕЊЕ ДЈЕТЕТА ИЗ УГЛА МЕТОДИЧАРА
Резиме
Дигитално окружење савременог друштва постало је доминантан контекст одрастања дјеце, значајно утичући на њихов когнитивни, емоционални и социјални развој. Живот у 21. вијеку, обиљежен убрзаним технолошким напретком, донио је бројне предности, али и изазове који се огледају у промјенама читалачких навика, смањеној пажњи и слабљењу интересовања за дјечију књижевност. Посебно се указује на промјене у функционисању породице, гдје дигитални медији утичу на квалитет комуникације, васпитне улоге родитеља и развој вриједносног система дјетета.
Циљ рада је да се из угла методике наставе анализирају наведене промјене и укаже на могућности њиховог превазилажења кроз примјену адекватних педагошких приступа. Посебан акценат стављен је на драмски метод као ефикасан облик активног учења који подстиче развој читалачких компетенција, комуникацијских вјештина, критичког мишљења и тимског рада. Резултати истраживања указују да примјена драмског метода у разредној настави позитивно утиче на разумијевање текста, мотивацију ученика и њихова постигнућа.
Рад такође разматра значај интеграције дигиталних технологија у наставни процес, наглашавајући да њихова примјена треба бити педагошки осмишљена и усмјерена ка унапређењу квалитета учења. Посебна пажња посвећена је улози учитеља као организатора, модератора и креатора наставног процеса, који комбинује савремене технологије и иновативне методе рада како би одговорио на изазове дигиталног доба.
Закључно, рад указује да синергија драмског метода и дигиталних технологија представља ефикасан одговор на изазове савременог образовања, омогућавајући очување васпитно-образовних вриједности и цјеловит развој ученика.
Кључне ријечи: дигитално окружење, пажња, читалачке навике, породица, дјечија књижевност, драмски метод, образовне технологије, методика наставе
Увод
Дјеца данашњице одрастају у дигиталном окружењу које представља њихово природно окружење. За разлику од ранијих генерација, које су своје слободно вријеме проводиле уз књигу и игру, савремена дјеца су у великој мјери усмјерена ка дигиталним садржајима. Породица као примарна васпитна заједница данас се суочава са бројним изазовима условљеним развојем дигиталних технологија. Дигитално окружење постало је доминантан контекст одрастања, што значајно утиче на породичне односе и васпитне праксе (Livingstone & Blum-Ross, 2020).
У наставној пракси све чешће се уочавају сљедеће појаве: смањена способност концентрације, слаб интерес за читање, потешкоће у разумијевању текста и недовољно познавање ликова из традиционалне дјечије књижевности. Ове промјене захтијевају адекватан педагошки и методички одговор.
Утицај дигиталног окружеља на пажњу дјеце и развој читалачких навика
Дигитални медији мијењају начин на који дјеца примају и обрађују информације. За разлику од линеарне структуре текста, дигитални садржаји карактеришу брзина, визуелна доминација и фрагментираност. Према Кару (Carr: 2010), стална изложеност интернет садржајима доводи до смањења способности дубинског читања. Слично томе, Волф (Wolf: 2018) истиче да дигитално окружење утиче на трансформацију читалачког мозга, што резултира површним читањем и слабљем аналитичких способности. Један од највећих изазова савремене наставе јесте пад читалачких навика. У пракси се уочава да ученици ријетко читају самостално, тешко прате дужи текст и не препознају основне књижевне ликове.
Према Брунеру (Bruner: 1996), наратив има кључну улогу у развоју мишљења и идентитета, што указује на значај књижевности у одгоју дјеце. Губитак интересовања за читање доводи до слабљења културног континуитета. Савремени ученици показују скраћен опсег пажње и повећану потребу за сталном стимулацијом. Ова појава директно утиче на ефикасност наставног процеса. Ридит (Rideout: 2017) указује да дјеца проводе значајан дио времена уз дигиталне уређаје, што доводи до навикавања на брзу смјену информација и отежава задржавање пажње у традиционалном наставном окружењу.
Сагледавајући наведене чињенице, може се закључити да дигитално окружење значајно мијења когнитивне навике дјеце, посебно у области пажње и читања. Брзина и фрагментираност информација доприносе површнијем приступу тексту и слабљењу дубинског разумијевања, што се директно одражава на наставни процес. Истовремено, опадање читалачких навика доводи у питање развој критичког мишљења и очување културних вриједности. Ове промјене указују на потребу за прилагођавањем наставних приступа који ће подстаћи концентрацију, интересовање за читање и активније учешће ученика у учењу.
Изазови функционисања породице у дигиталном окружењу
Породица као примарна васпитна заједница данас се суочава са бројним изазовима условљеним развојем дигиталних технологија. Дигитално окружење постало је доминантан контекст одрастања, што значајно утиче на породичне односе и васпитне праксе (Livingstone & Blum-Ross, 2020).
Један од најизраженијих проблема јесте смањење директне комуникације унутар породице. Прекомерна употреба дигиталних уређаја доводи до смањења квалитетних интеракција и емоционалне повезаности (Turkle, 2011). Истраживања показују да присуство технологије у свакодневним ситуацијама (нпр. за столом, током породичног ручка) значајно умањује дубину породичних разговора (McDaniel i Coyne, 2016).
Родитељи се све чешће суочавају са изазовима контроле дигиталних активности дјеце, посебно због недовољне дигиталне писмености и брзог развоја технологија (Livingstone i sar., 2017). Недостатак надзора може довести до изложености непримјереним садржајима и ризичном понашању на интернету.
Прекомјерна употреба дигиталних уређаја код дјеце повезује се са развојем зависничких облика понашања, који негативно утичу на когнитивни и емоционални развој (Kuss i Griffiths, 2017). Америчка академија педијатара наглашава значај ограничења времена проведеног пред екраном (American Academy of Pediatrics, 2016).
Дигитални медији све више замјењују традиционалне активности као што су читање, разговор и игра (Rideout, 2017). Ово доводи до смањеног развоја језичких и социјалних вјештина, као и слабљења породичних ритуала. Дјеца усвајају понашања и вриједности из дигиталног окружења, што може бити у супротности са породичним нормама (Bandura, 2001). Дигитални инфлуенсери и медијски садржаји често промовишу површне или непримјерене вриједности. Дигитални садржаји, који су брзи и визуелно стимулативни, утичу на смањење способности концентрације код дјеце (Carr, 2010). Ова појава има директан утицај на породичне интеракције и способност дјеце да учествују у дужим активностима.
У савременом окружењу често долази до обрта у улогама, гдје дјеца посједују веће дигиталне компетенције од родитеља, што може довести до слабљења родитељског ауторитета (Livingstone i Helsper, 2008). Иако су физички присутни, чланови породице често су психолошки одсутни због употребе дигиталних уређаја. Ова појава, позната као „техноферирање“, негативно утиче на породичне односе (McDaniel i Coyne, 2016).
Изазови са којима се породица суочава у дигиталном окружењу имају директне импликације на развој дјетета, посебно у области пажње, комуникације и читалачких навика. У том контексту, школа и наставни процес добијају проширену улогу у компензацији ових недостатака. Примјена драмског метода, као што истиче Лепир-Шиник (2024), омогућава активирање ученика, развој комуникације и повратак на вриједности приче и заједничког доживљаја, што има значајан компензацијски ефекат у односу на изазове дигиталног окружења.
Драмски метод као ефикасан приступ савремене наставе
У условима дигиталног доба, неопходно је прилагодити наставу потребама ученика. Драмски метод представља један од најефикаснијих приступа у настави јер омогућава учење кроз искуство, емоцију и активност. То је сложен, интегришући облик учења којем су у основи драмске активности. На тај начин ученик изражава различита осјећања и кроз глуму усваја разне поруке. Имитирајући некога другог ученик се уживљава у улогу, увјежбава говор, покрете и изражавање емоција. Такав приступ раду у настави усмјерава ученика на поруке које ће му бити корисне у животу (Лепир-Шиник и Драгић: 2025).
Да би се драмски метод рада успјешно примијенио, неопходно је осмислити одговарајући сценарио који обухвата наставне садржаје које ученици треба да усвоје. Креирање сценарија може бити повјерено самим ученицима или наставнику, у зависности од циљева наставе. Сценарио треба да буде јасан, прецизан и прилагођен могућностима ученика, али и довољно изазован, односно у оквиру зоне наредног развоја. То подразумијева да наставник посједује одређену дозу педагошке умјешности и стручности како би ученицима омогућио квалитетније разумијевање наставних садржаја.
Када је сценарио припремљен, започиње најдинамичнији дио наставног процеса, у којем сваки учесник, у складу са својом улогом, активно учествује у реализацији задатака.
На основу вишегодишње праксе у примјени овог метода, може се закључити да оваква организација наставе доприноси стварању позитивне разредне атмосфере, као и развоју међусобног уважавања и толеранције међу ученицима.
Истраживање Лепир-Шиник из 2024. године проведено у четири бањалучке школе ученика 5.разреда показује да примјена драмског метода у разредној настави доводи до:
– позитивног става према тимском раду;
– бољег разумијевања текста;
– развоја комуникацијских вјештина;
-бољег познавања моралних особина;
-бољег постигнућа на тестовима знања из предмета Српски језик и Природа и друштво.
Драмски метод трансформише ученика из пасивног слушаоца у активног учесника. . „Драмски метод наставног рада је један битан сегмент драмске педагогије, изузетно кристан у учионици за остваривање дефинисаних очекиваних исхода постављених наставним програмима јер подстичне ученике да се укључе у све активности. Од њих зависи како ће схватити, изнијети и представити одређени садржај, па се тиме на њих пребацује одговорност за успјешност реализације садржаја драмским методом рада. Анализа доступне литературе и ово истраживање указали су да је примјена драмског метода рада у настави код ученика радо прихваћена, јер нуди реализацију садржаја на нов и забаван начин за све учеснике“ (Лепир-Шиник, 2024:73).
Интеграција дигиталног и наставног процеса
Развој дигиталних технологија значајно је утицао на све сфере друштва, укључујући и образовање. Савремена школа све више тежи примјени информационо-комуникационих технологија (ИКТ) у циљу унапређења наставног процеса и прилагођавања потребама ученика. Интеграција технологије не подразумијева само употребу рачунара, већ и промјену педагошког приступа и начина учења.
Према истраживањима, дигитална писменост представља предуслов за активно учешће у савременом друштву и успјешно усвајање наставних садржаја. Савремени приступи указују да примјена технологије омогућава персонализовано учење, већу интеракцију и развој критичког мишљења код ученика . Такође, дигиталне технологије омогућавају нове облике наставе, као што су онлајн и хибридно учење .
Примјена дигиталних технологија у настави доноси бројне предности:
– повећава мотивацију ученика;
– омогућава индивидуализацију наставе;
– подстиче активно учење и сарадњу;
– омогућава приступ великом броју информација.
Истраживања показују да дигитално обогаћени наставни садржаји доприносе интерактивности и бољем усвајању знања .
Иако интеграција технологије доноси бројне предности, постоје и одређени изазови. Најзначајнији су:
– недовољна обученост наставника;
– неједнак приступ технологији;
– недостатак адекватне инфраструктуре;
– потреба за континуираном едукацијом наставника.
Успјешна интеграција зависи од компетенција наставника, њихове мотивације и подршке институција. Умјесто искључивања дигиталних технологија, потребно их је педагошки интегрисати. Комбинација дигиталних алата и драмског метода може значајно повећати мотивацију ученика.
Улога учитеља
Учитељ у савременом образовању има улогу организатора, мотиватора и креатора наставног процеса. Његов задатак је да прилагоди наставу новим генерацијама, а истовремено очува основне вриједности образовања. У оваквом облику наставног рада улога учитеља значајно се разликује од уобичајене. Поред ентузијазма и креативности, учитељ који примјењује драмски метод треба да посједује способност да подстакне ученике на активно учешће и преузимање одговорности у реализацији задатака. То подразумијева добро познавање личности ученика, њихових потенцијала и ограничења, како би им се додијелиле улоге које ће их мотивисати на сарадњу, размјену идеја и развијање тимског духа у одјељењу.
У зависности од наставне ситуације, учитељ може преузети различите улоге. Понекад се јавља као учесник у драмској игри, преузимајући улогу глумца, док је чешће у позицији модератора и водича. У тој улози он усмјерава ученике у истраживању ликова, помаже у припреми сцене, указује на могуће грешке и подстиче их на самостално креирање сценарија и извођење драмских активности. Поред рада у учионици, у складу са договором и потребама, ученици могу своје драмске приказе представити и пред публиком, чиме се додатно развијају њихове комуникацијске и социјалне вјештине.
Савремени образовни контекст намеће и додатне захтјеве пред учитеља. Поред примјене драмског метода, неопходно је интегрисати и образовне технологије као одговор на изазове дигиталног окружења у којем ученици одрастају. У условима сталне изложености различитим дигиталним садржајима, задатак учитеља је да осмисли наставу која ће задржати пажњу ученика и усмјерити је ка квалитетном учењу. Управо комбинација драме у настави и примјене савремених технологија омогућава динамичнији, интерактивнији и ученицима ближи приступ наставним садржајима.
Таквим приступом учитељ не само да унапређује наставни процес, већ и остварује основну васпитно-образовну функцију школе, подстичући цјеловит развој ученика, њихову креативност, критичко мишљење и дигиталне компетенције.
Закључак
Дигитално окружење у којем савремена дјеца одрастају представља истовремено изазов и значајан потенцијал за унапређење наставног процеса. Све израженији пад читалачких навика, скраћен опсег пажње и смањено интересовање за књижевност указују на потребу за преиспитивањем традиционалних наставних приступа и увођењем иновативних методичких рјешења. У том контексту, интеграција дигиталних технологија намеће се као неизбјежан и нужан корак у модернизацији образовања. Њена сврсисходна и педагошки осмишљена примјена доприноси већој ангажованости ученика, подстиче активну улогу у процесу учења и омогућава развој кључних компетенција неопходних за функционисање у друштву 21. вијека.
Ипак, ефекти дигитализације наставе у великој мјери зависе од компетенција наставника, њихове спремности за континуирано стручно усавршавање, као и од институционалне подршке и техничких услова. Без систематског улагања у образовну инфраструктуру и професионални развој наставника, потенцијали дигиталних технологија остају недовољно искориштени.
С друге стране, драмски метод се издваја као изузетно дјелотворно средство у превазилажењу уочених потешкоћа. Његова примјена омогућава активирање ученика, подстиче емоционално и искуствено учење, развија читалачке компетенције и враћа фокус на значај књижевног текста и наратива. Кроз драмске активности ученици не само да боље разумију наставне садржаје, већ развијају комуникацијске вјештине, критичко мишљење, креативност и способност сарадње.
Посебан значај има синергија драмског метода и дигиталних технологија, која омогућава стварање динамичног, интерактивног и ученицима блиског наставног окружења. Таква интеграција представља одговор на изазове савременог доба, јер повезује традиционалне васпитно-образовне вриједности са новим облицима учења.
Закључно, може се констатовати да будућност наставе лежи у пажљиво осмишљеној комбинацији иновативних метода и савремених технологија, уз очување суштинских вриједности образовања. Управо такав приступ омогућава да школа остане кључна институција у развоју личности ученика и њиховом оспособљавању за живот у сложеном и брзо мијењајућем дигиталном друштву.
Литература:
Bandura, A. (2001). Social cognitive theory of mass communication. Media Psychology, 3(3), 265–299.
Bruner, J. (1996). The culture of education. Harvard University Press.
Carr, N. (2010). The shallows: What the internet is doing to our brains. W. W. Norton.
Cindrić, I., & Gregurić, M. (2019). Integrating technology in teacher education. Croatian Journal of Education.
Ivić, I. (2005). Psihologija stvaralaštva kod dece: nekad i sad. Predgovor. U: L.S. Vigotsky, Dečja mašta i stvaralaštvo. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Kuss, D. J., & Griffiths, M. D. (2017). Social networking sites and addiction. International Journal of Environmental Research and Public Health, 14(3), 311.
Hatarić, A., Jusufranić, J., Muratagić, D., Kasumović, I., & Kuljanović, J. (2017). ICT in teaching. International University of Travnik
Лепир-Шиник, Б. (2024). Васпитно-образовна ефикасност примјене драмског метода у разредној настави (Необјављен мастер рад). Филозофски факултет: Бања Лука.
Лепир-Шиник, Б. и Драгић. Ж. (2025). Васпитно-образовна вриједности примјене драмског метода у разредној настави . Филозофски факултет и Цврчак: Бања Лука
Livingstone, S., & Blum-Ross, A. (2020). Parenting for a digital future. Oxford University Press.
Livingstone, S., & Helsper, E. (2008). Parental mediation of children’s internet use. Journal of Broadcasting & Electronic Media, 52(4), 581–599.
Livingstone, S., Mascheroni, G., & Staksrud, E. (2017). European research on children’s internet use. New Media & Society, 20(3), 1103–1122.
McDaniel, B. T., & Coyne, S. M. (2016). “Technoference”. Developmental Psychology, 52(3), 455–464.
Muslić, M. (2024). Technology usage in classroom. Univerzitet u Zenici.
Rosandić, D. (2005). Metodika književnog odgoja. Zagreb: Školska knjiga.
Rustempašić, D., & Habul, A. (2019). E-learning in educational institutions. Polish Journal of Political Science.
Vygotsky, L. S. (1978). Mind in society. Harvard University Press.
Интернет извори:
https://psycnet.apa.org/record/2011-02278-000
Очитано: 20.4.2026.
https://publications.aap.org/pediatrics/article/138/5/e20162591/60503/Media-and-Young-Minds
Очитано: 20.4.2026.
https://link.springer.com/chapter/10.1007/978-3-319-11200-8_80
Очитано: 20.4.2026.
https://www.commonsensemedia.org/research/the-common-sense-census-media-use-by-kids-age-zero-to-eight-2017
Очитано: 20.4.2026.
https://www.maryannewolf.com/reader-come-home
Очитано: 20.4.2026.